Juče je bio deveti dan suđenja Andreasu Breiviku, čoveku koji je bio iza događaja u Oslu I Utoya prošlog jula. U skladu sa izraženim mislima svog premijera, preko 40 000 građana i izrazili se van suda na način koji bi smirio svakog ko bi hteo da bude terorista – nisu se plašili.

Strah goni ljude na čudne postupke. Kada su SAD bile napadnute 2001. godine, strah je ljude naterao da se ponašaju kao leminzi, skačući sa litice koja je predstavljala njihov lični interes, zbog neke navodne ‘sigurnosti’. Kada je London bombardovan 2005. godine, to je korišćeno kao izgovor za davanje još više vlasti policiji, uprkos činjenici da napad nije bio gori od irskih terorističkih napada ranijih decenija.

Dakle, kada bombe padaju u centar Osla, praćene klanjem automatskim oružjem u Utoya-i, u državi sa malo terorističkih napada u istoriji, biće velikog bičevanja, zar ne? Strah, panika, ljudi koji od države zahtevaju da uradi nešto, BILO ŠTA kako bi zaustavila ponovno javljanje ovih napada.

Nikako. Kao što sam zapisao prošlog jula, reakcija Jens Stoltenberg-a, premijera Norveške bila je obećavajuća; ‘’Još uvek smo potrešeni onim što nas je zadesilo, ali se nikad ne odričemo svojih vrednosti. Naš odgovor je više demokratije, više otvorenosti i više humanosti, ali nikad naivnost.’’, ali da li isto misli i tipični norveškoi građanin? Izgleda da da. Jedna devojka koja je intervjuisana na CNN-u rekla je : ‘’Ako jedan čovek može pokazati toliko mržnje, zamislite koliko ljubavi mi možemo pokazati, stojeći zajedno.’’. Nedelju dana kasnije 200 000 ljudi učestvovalo je u maršu cveća. Naravno, emocije su bile jake tada, ali šta posle? Prošlo je malo više od 9 meseci od incidenta, i tuga je sprana vremenom, sigurno, ostavljajući gnev i želju za osvetom na njenom mestu? Izgleda da nije.

Uprkos provokacijama, uključujući pozdrave pesnicom po ulasku u sud prvih par dana, strasti su bile izuzetne. Nije bilo besa, ljutnje, iracionalnih poziva na nasilje, niti potrebe za posebnim procedurama. Sve je bilo veoma… CIVILIZOVANO.

Ništa nije bolje demonstriralo ovo do jučerašnjeg događaja(april 26., 2012.) kada se gomila od 40 000 ljudi sakupila ispred sudnice. Nisu bili tamo radi protesta, da bi vikali slogane, ili da zahtevaju, kao što bi se očekivalo u SAD-u ili Velikoj Britaniji. Umesto toga, pevali su pesmu Barn av Regnbuen (Deca duge; Children of the Rainbow) koja je korišćena, kako je Breivik tvrdio, za ispiranje dečijih mozgova. Bila je dirljiva, ali i uvreda upućena Breiviku, dok je pokazivana nemerljiva klasa.

Uporedite to sa SAD-om. Skoro 11 godina posle 9/11, samoproglašeni mozak napada – Khaild Shaikh Mohammed – tek će biti odveden na sud. Uprkos tome što je bio u vojnom zatvoru preko pet godina, I naplaćen pre 3 godine, on će tek imati neko suđenje. Postojao je plan da se slučaj drži u Njujorškoj sudnici, u 2009-oj godini, ali se onda politika umešala, politika straha.

Domino efekat ljudi koji šire strah, i ‘zabrinutost za sigurnošću’, doveli su do toga da predsednik odlučuje da umesto sudskog slučaja, ispred sudije, treba da bude u vojnom tribunalu – sistem koji je ponovo postavljen posle 9/11 uz neku uvrnutu želju za osvetom- na Kubi. ‘Suđenje’ će početi za dve nedelje.

Za državu koja se diči da je slobodna zemlja i kuća hrabrosti, čiji osnivački dokumenti insistiraju na pravdi, i brzo suđenje od strane sebi jednakih, sigurno su izgubili zaplet.

SAD mora da se dobro pogleda, i možda da nauči po nešto od Norveške, gde, uprkos većem uticaju napada tamo, u Norveškoj, posebno sa političarima kao glavnim metama; stvari su prošle prilično nepromenjene. 11 ljudi koristilo je skalpele, i bilioni su potrošeni na ’‘sigurnost’, jedan čovek koristio je bombe i automatska oružja i nije bilo kretenskih reakcija.

Norveška pokazuje da efektivni način rešavanja problema nije preko napuštanja privatnosti, špijuniranja građana, ili posezanja za golim varvarstvom. Kao što VB nije u 80im i 90im, trebalo bi da se nosi sa kriminalom, bez posebnnog otrova koji se jedino servira sa namerom da podhranjuje više nasilja i mržnje. Potrebno je biti snažna osoba kako bi reagovala inteligentno, a samo glupa budala da reaguje strahom i besom. Nažalost, stvari ne idu nabolje u SAD-u dok politika tamo ne poraste, a to bi moglo potrajati, kako kampanje Republičke partije na platformama liče na Breivikove. Dovoljno da vas nateraju na plač.